• Техничка школа "Михајло Пупин", Инђија

  • Техничка школа "Михајло Пупин", Инђија

  • Техничка школа "Михајло Пупин", Инђија

  • Техничка школа "Михајло Пупин", Инђија

  • Техничка школа "Михајло Пупин", Инђија

  • Техничка школа "Михајло Пупин", Инђија

Историјат школе

Школа је почела са радом 1961/62. године и то као Средња техничка школа"Михајло Пупин", са два одељења која су похађала наставу у просторијама Радничког универзитета.

1962. године саграђена је садашња школска зграда, а 1966. оспособљене су и прве радионице за практичну наставу. Наиме, школске 1966/67. године школа проширује делатност на школовање квалификованих радника металске и електротехничке струке, те мења назив у Технички школски центар "Михајло Пупин".

Реформом почев од 1975/76. школске године Школа прераста у образовни центар усмереног образовања. У позивно-усмереној фази свог историјата Школа школске 1977/78. године уписује прву генерацију електротехничара.

Почетком деведесетих година, након фазе позивно-усмереног образовања, Школа се враћа својој примарној вокацији - школовању ученика трећег и четвртог степена стручне спреме машинске и електротехничке струке.

Основна оријентација школе у образовном смислу тиче се интенције да се кроз тимску организацију теоријских и практичних предмета струке, ученици оспособе, како за квалификовано обављање занимања по завршетку школе, тако и за наставак школовања у вишим нивоима.


Оснивање шегртске школе у Инђији

                „Одлуком краљевске владе ођел за богоштовање и наставу дозволио је да се у Инђији оснује шегртска школа. Број 16753 од 16. српња 1897 године“. Пре ове Одлуке, краљевска хрватско-славонска далматинска влада одјел за богоштовље и наставу од 30. свибња 1886., бр. 9485 из 1885. године, прописао је устројни статут за шегртске школе у Хрватској и Славонији (Срем је тада био у саставу Славоније).

                Садржај овог Статута, између осталог, условљава да шегртска школа може бити у месту у коме има најмање 50 шегрта. Из тога се да закључити да их је тада у Инђији било барем толико. Учитеље свих школа, па и ове врсте, постављала је земаљска влада, одјел за богоштовље и наставу. Учитељи су имали годишњуплату и погодности (давања) у натури, што се да видети из једног огласа (конкурса) у Службеним новинама из 1886. године (број огласа 728), у коме се за место учитељице у Инђији даје годишња плата од 500 форинти, 3 хвата огревног дрвета и врт (башта) са станом.

                Плата учитеља-учитељице била је према месту – селу или граду, већа или мања у новцу, али у натури (стан, дрво за огрев и башта) једнака. У мањим местима Срема плата је била годишње 350, 400, 450 форинти, као на пример, како пише у истом конкурсу – огласу за села Нерадин, Суботиште, Шатринцеи друга. Учитељ и учитељице морали су обично знати по два језика, српскохрватски – мађарски, или српскохрватски – немачки.

                Шегрт се уписивао у шегртску школу у пратњи мајстора. Том приликом добио је уписницу и школски ред. У једном разреду могло је бити највише 60 ученика. У току седмице два пута по два сата, а недељом три за рисање (цртање) и моделовањеи 1 сат за веронаук. Нико није могао бити ослобођен шегртске школе. Присуство у школи – часу, учитељ је уписивао у полазницу коју је контролисао мајстор. Ако ученик изостане, изостанак писмено правда мајстор. Оправдање је било: болест шегрта, ако је неко оболио у кући мајстора, па је шегрт неопходно у кући мајстора морао остати, ако је шегрту или господару (мајстору) у обитељи ко умро. Ако шегрт има 20 неоправданих изостанака морао је понављати разред, у противном не би добио сведоџбу. После обуке шегрт се у школској згради, и на улици идући кући, морао уредно и пристојно понашати.

                У овим школским прописима, чији је главни садржај овде приказан, биле су и друге дисциплинске мере за ученике, од укора учитеља, па до укора школских власти, све до искључења из школе. Физичко кажњавање није било предвиђено, али се оно вршило како у основној тако и у шегртској школи, не само крајем 19. века, већ и двадесетих и тридесетих година 20. века.

                То је спровођено прутом по длановима, прутом по туру, шамаром, потезањем за ухо, клечањем у учионици, стајањем ван клупе, „затвором“ (остајањем дуже у учионици после наставе). Према тим прописима, о казниученика у школи морао се обавестити и мајстор, или како у закону дословце пише „господар“. А он је ретко кад имао других дисциплинских мера осим грдње, каиша, штапа и шамара. Шегртима који су теже погрешили, а зависно од нарави и расположења мајстора, није у таквим случајевима било лако.

стр. 188. и 189., Лукић, Антон Н.,  Inđija=Indigena : zapisi i predanja / Anton N. Lukić .- Inđija : Narodna biblioteka „Dr Đorđe Natošević“ ; Ruma : Srpska knjiga, 2002 (Ruma : Grafampromet Srpska knjiga). – 636 str. : ilustr. ; 24 cm


Школа ученика у привреди

По завршетку рата 1945. године, једини ученици на занату били су шегрти у тадашњој инђијској железничкој ложионици и ложионичкој радионици за оправку парних локомотива и железничких вагона. Нешто касније долазе ученици крзнарске, кројачке и плетионичке струке. Заправо, ради се о ученицама које су смештене у дому ученица у Инђији.

Знатно се повећава и број ученика отварањем Дома железничких ученика у Инђији. Они уче браварски, металостругарски, ковачки, лливнички, столарски, ливачко-моделарски, лимарски и парно-котларски занат.

Одласком живља немачке народности у јесен 1944. године, скоро све малопродајне трговачке радње, обућарске, кројачке, фризерске, плетачке, браварске, трговине мануфактуре, гвожђарске, пекарске, зидарске, молерске, дуборезачке, сајџијске и златарске, техничке робе, бицикала и још неке, престале су са радом. Остао је мали број занатских радњи: столар, фризер, трговац колонијала Кларић, већа трговина мешовите робе Мичић, два-три мања бифеа.

Убрзо су приватне занатске и трговачке радње, као и кафане, постале задружне. Све су биле окупљене организационо и управно у „Радничко набавној и продајној задрузи Инђија-Ранапоз“, у којој се нашао и покоји шегрт.

Шегрти су тада радили пуно радно време. У јесен 1945. почела је са радом шегртска вечерња школа. Као и раније, настава је била два дана у недељи. Настава се обављала у старој српској школи. Прва управница школе била је учитељица Мира Стојадиновић. Наставници Кумановић; учитељица Јагода, удата Коларић; адвокат Милош Грабовачки; Иван Лупи, искусни пословођа ложионичке радионице; техничари Тољ из машинске тракторске станице у Инђији; Потиск Иван, техничар железничке ложионице у Инђији.

Временом, нарастањем броја ученика и школском реформом, школа је постала Школа ученика у привреди. Ученици од тада практичан рад не обављају у предузећима и занатским радионицама. Сада је то у самој школи „Михајло Пупин“ – један део школског дана.

До нове реформе школе, од када почиње степеновање стицања стручне спреме, директор Школе ученика у привреди био је професор Александар – Аца Михајловић.

Све до средине седамдесетих година највећи број изучених ученика тих школа, запослио се у железничкој радионици, касније Инђијској металној индустрији – ИМИ, а део у „Бруну“.

Они из железничке радионице, касније „ИМИ“ – а, стекли су праксом звање висококвалификованих радника. Неки од њих су завршили средњу машинску школу, други су постали машиновође, моторовође на железници, пословође, шефови одељења у предузећима и инжењери.

 Техничка школа са машинским и електротехничким одсеком „Михајло Пупин“ у Инђији

                 Тако је гласио званични назив школе основане Одлуком Народног одбора Општине Инђија број 01-5325/1-61 од 12. маја 1961. године.

                У савету школе, који је остао до завршетка школовања прве генерације, из предузећа Инђије били су: из „Графичара“, Благоје Домазет; из „Бруна“, Петар Николић и Живојин Нешковић; из Предузећа за оправку локомотива и вагона Југословенских железница, Бранко Борковачки и Антон Лукић.

                Први директор школе био је професор механике Живко Јовић, родом из Нових Карловаца. За секретара школе постављен је Никола Росандић, до тада службеник у Предузећу за оправку локомотива и вагона у Инђији. По одласку Јовића у Београд, директор школе је професор Душан Панковић. Један временски период директор је био и инжењер електротехнике Младен Бошњаковић, који је прешао из Предузећа за оправку локомотива и вагона у Инђији, чији је био стипендиста.

стр. 400. и 401., Лукић, Антон Н.,  Inđija=Indigena : zapisi i predanja / Anton N. Lukić .- Inđija : Narodna biblioteka „Dr Đorđe Natošević“ ; Ruma : Srpska knjiga, 2002 (Ruma : Grafampromet Srpska knjiga). – 636 str. : ilustr. ; 24 cm