ТШ "Михајло Пупин"

Књижевни конкурс

Ученици Техничке школе „Михајло Пупин“, Никола Драгаш (Е31) и Сандра Делић (Е21) су данас примили награде за I и II место на књижевном конкурсу! Све похвале за наше ученике Николу и Сандру!

Такмичење је одржано у организацији Књижевног клуба „Мирослав Мика Антић“ из Инђије

Испод Вам преносимо њихова дела.

"Ноћ скупља вијека"

      Његош седи на ћилиму испред шатора и пун је мисли и метафизичких питања. Одмах се примећује смиренији опис Воље него у "Вијенцу". Описује како дивно универзум тече. Примећује магију у њему и живот пева његову хармоничну песму. Забезекнут је силом узвишеном и ватром која се пали и гаси, не може то да поднесе, па се враћа у своје јадно тело, у земаљски живот. Али и даље не може да побегне од страхоте космоса и наставља да описује манифестације естетског величанства, које му муче главу, свака са истом пуноћом као прошла. Представе у овој песми су другачије без рата и ниске човекове патње. У ово дивно вече Његошу стиже вила, са неокаљаном и светом женственошћу чија лепота мами његов концентрисан поглед. Њине особине су божанствене и не жели да му она измакне као објекат његове жудње. Његош свој објекат привлачи под зрацима соларног ануса и пред целим универзумом он скрнави њену лепоту. Његош, као владика, врши високу трансгресију према божанству, осећа ту надвишеност, као што би Батај волео. Њено тело му је преслатко, њене усне, образи, њена прса, све му је красотно у овој ноћи и магли кроз коју пролази, па не зна шта би са собом, обманут је магијом и сопственом жељом. Није му још било довољно, а магла је нестала, пао је мајчин вео, прогледао је чисто. Остао је сам са својим постојањем и вуковима који ће појести леш последњег месије.

- Никола Драгаш (Е31)
"Ужасне дирке мог клавира"

Покушавам да свирам.
На коју год дирку да спустим прст, она ме опече.

Не да ми да своју тугу преточим у једну од Листових 
рапсодија или у Моцартов реквијем.
Када суза кане, на исту ту већ годинама позлаћену дирку, 
онда су у крв сву ужарену и густу претворио.

А када ме пак пусти да одсвирам нешто, то не постаје музика,
већ туга распростирања квинтама и терцама.

Волела бих да могу у шансону да те претворим.
Да могу као Беко своју Натали да те отпевам у тренутку
кад нам се погледи укрсте.
Да могу тај метеж од нота  сачинити у твоје име.

И да разрешилица у мојим нотама буде твој уздах.

- Сандра Делић (Е21)
Никола Драгаш
Сандра Делић